Poreklo ove sorte nije sasvim sigurno utvrđeno. Prema nekima ona vodi poreklo iz Francuske, ali ima i onih koji smatraju da je njena postojbina na prostorima Srednje Evrope. Onošto je sigurno, dosta se gaji ne samo u Vojvodini, gde je najzastupljenija sorta, već na čitavom basenu Panonske nizije i oko nje. Sinonimi ove sorte su brojni, pa tako recimo možemo naići na ove nazive: Talijanski rizling, Graševina, Talijanska graševina, Grašac, Grašica, Laški rizling, Welschriesling, Olaszrizling; Rizling vlašsky, Rizling italien, Riesling italico. Italijanski rizling ima čokot srednje bujnosti. Lastari mu rastu uspravno. Njegov grozd je mali, sa jednim krilcem, valjkast i zbijen. Bobice su male, okrugle, žućkasto-zelene boje, a aroma im je neutralna. Ova sorta dobro i redovno rađa. Plodovi sazrevaju u III epohi. Dobre je otpornosti na niske temperature, a i kasnije kreće sa vegetacijom, tako da mu i to pomaže da izbegne kasnije prolećne marzeve. Srednje je osetljiv na sivu plesan, a i botritis u pojedinim godinama zna da nanese ozbiljne štete. Vina napravljena od ove sorte spadaju u vrhunska i veoma kvalitetna. Odlikuju se zelenkasto-žućkastom bojom. Uglavnom se proizvode kao suva vina, a samo izuzetno sa malo zaostalog, neprevrelog šećera. Na Institutu za vinogradrstvo i vinarstvo u Sremskim Karlovcima rađeno je na klonskoj selekciji ove sorte i registrovani su klonovi SK – 13, SK-54 i SK – 61. Najbolje se među njima pokazao klon SK-54, pa se skoro svake godine traži lozni kalem više.
- Pozovite nas
- <060 713 13 16
- <060 454 78 95
- Nas E-mail
- lozne.sadnice.voca@gmail.com
Kaberne fran
Kaberne fran spada u veoma stare sorte vinove loze, koja najverovatnije vodi poreklo iz oblasti Bordoa, tačnije iz gradića San Emilion. Poznat je i pod imenima: Carment, Cabonet, Gros cabernet, Petit fer и Veron. Čest je pratilac Kaberne sovinjona, ali za razliku od njega Kaberne fran sazreva nedelju dana pre i samim tim je pogodniji za uzgoj u nešto hladnijim oblastima. Ova sorta ima jak čokot, a lastari su debeli, spljošteni, a kada se okale dobijaju boju lešnika. Grozd je srednje veličine, konusnog oblika, srednje zbijen i dobro se oprašuje. Bobice su srednje veličine, tamno-plave boje, sa tankom kožicom, prekrivene sa dosta pepeljka. Grožđe sazrev na kraju III epohe. Kaberne sfran daje prinos od 9 do 14 tona po hektaru. Može da nakupi od 20 do 22% šećera sa 6 do 9 grama ukupnih kiselina po litru grožđanog soka. Vino napravljeno od ove sorte je veoma kvalitetno i koristi se kako za pravljenje sortnih vina, tako i za kupažiranje sa Kaberne sovinjonom.
Morava
Morava je sorta stvorena u Institutu u Sremskim Karlovcima, radom naših vrsnih naučnika i profesora Petra Cindrića, Nade Korać i Vladimira Kovača. Nastala je ukrštanjem Rajnskog rizlinga i genotipa SK 86-2/293 i potiče iz iste kombinacije ukrštanja kao i Panonija. Autori su Petar Cindrić, Nada Korać i Vladimir Kovač. Priznata je 2003. godine i spada u interspecijese, tj. međuvršne hibride, pa se može uspešno gajiti uz redukovanu zaštitu, sa samo nekoliko tretmana protiv pepelnice, dok se zaštita protiv plamenjaĉe i botritisa nemora raditi. Najviše se gaji se u fruškogorskom vinogorju, a polako se širi u ostalim vinogorjima u Srbiji, kao na primer valjevskom (Jelić) i šumadijskom (Despotika). Lastari Morave rastu uspravano, a sam čokot je srednje bujan. Grozd je konusnog oblika i rastresit. Bobice su zelene boje, srednje veličine, sa sočnom pulpom i karakterističnog ukusa. Što se tiče vremena sazrevanja, iako Morava, u odnosu na Rajnski rizling, nekoliko dana ranije započinje vegetaciju, a grožđe sazreva oko nedelju dana kasnije. Ova sorta ispoljava visoku otpornost na plamenjaču i na sivu plesan grožđa, dok je otpornost na pepelnicu osrednja. Otpornost na izmrzavanje je visoka početkom i sredinom zime, kao i kod Rajnskog rizlinga, dok je krajem zime nešto slabija. Po prinosu grožđa, Morava nadmašuje Rajnski rizling, ali je problem u tome što on varira od godine do godine. Što se tiče vina napravljenog od ove sorte, pored vrhunskog kvaliteta i arome koja podseća na Sovinjon, za njega je karakterističan visok sadržaj kiselina.
Muscat De Frontignan
Ovu sortu sa mnogo sinonima koja se gaji na čitavom svetu od Australije, Novog Zelanda, preko Južne Afrike, Argentine, Čilea, Kalifornije do skoro svih zemalja Evrope, smatraju za najstariju poznatu sortu, koja izvorno najverovatnije potiče sa prostora Stare Grčke. Rimljani su zaslužni za njeno prenošenje dalje. Tako je verovatno stigla i do prostora današnje Francuske. Njena rasprostranjenost je dovela do toga da je širom sveta znaju kao Muscat Blanc (de Frontignan), Muscat à petits grains ili Muscatel u Francuskoj, u Portugalu kao Muscatel Branco, do Douro itd., u Španiji kao Moscatel Menudo Branco, Bruno itd., u Italiji Moscato Bianco, d’Asti itd. i može biti nazvan Muskat, Muskatel, Muskateller u Nemačkoj i Austriji. U Australiji ga znaju i kao Muscat à petits grains, Brown Muscat ili Frontignac. Muscat a petit grain ima snažnu lozu, koja raste poluuspravno, sa listovima koji su srednje veličine, tanki , glatki, sa tamno-zelenom gornjom povrsinom i bleđom donjom. Grozdovi su joj srednje veličine, izduženi, cilindrični, kompaktni i ponekad krilasti. Bobice su srednje veličine, najčešće okrugle, providne, ali postaju neprovidne kad sazru i dobiju zlatno-žutu boju sa crvenkastim pegama. Sazru rano i brzo se isuše, ali se često ostavljaju da bi proizveli visoku koncentraciju šećera. Unutrašnjost je čvrsta i vrlo slatka, i sok je karakterističan po mošusnom ukusu. Vino proizvedeno od ove sorte grožđe se često meša sa drugim sortama.
Muskat otonel
Ovu sortu je stvorio Robert Moro, vrtlar iz francuskog grada Anžera. Smatra se da je jedan od roditelja ove sorte Šasla, na koju mnogo liči, a da je drugi roditelj Muscat de Saumuir, od koga je nasledio muskatni ukus. Česti sinonimi za ovu sortu su: Misket Ottonel, Mirisavka, Muscadel Ottonel, Ottonel, Ottonel Frontignan i dr. Najviše se gaji u Francuskoj (u pokrajini Alzas), Nemačkoj, Austriji, Čehoslovačkoj i Mađarskoj. U Srbiji se gaji na manjim površinama i to najačešće u Vojvodini. Čokot Muskat otonela je slabije bujnosti. Grozd je mali i srednje zbijen. Bobice su beličasto-žute boje, srednje krupnoće, okrugle i hrskave, sa izraženom muskatnom aromom. Plodovi sazrevaju rano, u I epohi. Retko kad uspeva da nakupi više od 20%, a lako gubi kiseline. Muskat otonel daje relativno male prinose. Sorta je osetljiva na vremenske prilike u cvetanju, pa često daje rehuljave grozdove. Otpornost na niske temperature i na sivu plesan je veoma dobra. Vino ima jak muskatni miris. Zbog intenzivnog mirisa veoma je pogodna za kupažu sa drugim sortama koje oskudevaju u mirisu. Zbog slabe bujnosti treba je kalemiti na bujnije podloge, na primer Kober 5 BB, i saditi je na plodnijim zemljištima.
Panonija
Panonia je sorta stvorena na Oglednom polju Instituta za vinarstvo i vinogradrstvo u Sremskim Karlovcima i to ukrštanjem Rajnskog rizlinga i genotipa SK 86-2/293, kao i Morava. Autori su Petar Cindrić, Nada Korać i Vladimir Kovač. Priznata je 2003. godine. Gaji se uglavnom u fruškogorskom vinogorju, dok u skorije vreme počinje da se širi na druga vinogorja u Srbiji i okruženju. Panonia ima srednje bujan čokot, uspravan rast lastara i slab porast zaperaka. Ova sorta ima uvek redak i uredan špalir. Na zelenim delovima čokota Panonie ima manje posla tokom vegetacije. Grozd je rastresit, srednje veličine. Bobice su male, okrugle, zelenožute, sočnog mesa i prijatnog ukusa. Panonia je visoko tolerantna na plamenjaču, pepelnicu i sivu plesan grožđa. U većini godina se može uspešno gajiti bez primene pesticida. Po otpornosti na niske temperature početkom zime je na nivou sa Rajnskim rizlingom, dok je sredinom i krajem zime nešto malo slabije otpornosti. Rodnost sorte je na nivou pomenutog roditelja. Nakuplja mnogo šećera i ima visok nivo kiselina. Panonia daje vino vrhunskog kvaliteta. Veoma perspetktivna sorta za gajenje.
Probus
Probus je stvoren ukrštanjem dve sorte – Skadarke i Kaberne sovinjona. Nastao je na Institutu za vinogradarstvo i vinarstvo u Sremskim Karlovcima trudom domaćih naučnika Milisavljevića, Lazića i Kovača. Sorta je priznata 1983. godine. Ime je dobila po rimskom caru Marku Aureliju Probu (Marcus Aurelius Probus 276-282.godine n.e.). Prema istorijskim izvorima, on je ukinuo dotadašnju zabranu, kojom je gajenje vinove loze bilo dozvoljeno samo stanovnicima Apeninskog poluostrava i zasadio prve čokote na brežuljke Fruške Gore i u okolini današnjeg Smedereva. Probus se najviše gaji na Fruškoj Gori, ali sve više osvaja i druga domaća vinogorja. Potaknuti uspesima domaćih vinara u radu sa ovom sortom i strani vinari i vinogradari se sve više interesuju za ovu sortu. Ova sorta razvija snažan čokot, a lastari su mu debeli. Grozd je srednje težine oko 180 g, zbijen i valjkastog oblika. Bobice su mu okrugle, tamno-plave boje, sočne. Plodovi sazrevaju u III epohi. Prosečno nakupi oko 19% šećera i 8,9 g/l kiselina. Solidne je rodnosti, ali zahteva dugu rezidbu. Mane su mu što tokom kišnih jeseni grožđe lako truli i što loše podnosi niske temperatureVino napravljeno od Probusa je karakterističnog, prijatnog mirisa, vrlo intenzivno obojeno, harmoničnog ukusa i bogato. Za njega se može reći da je perspektivna sorta za visokokvalitetna crna vina. Mogla bi da nađe svoje mesto u vinogorjima za crna vina, naročito na lokalitetima gde ne postoji veća opasnost od izmrzavanja loze.
Kaberne sovinjon
Kaberne sovinjon (Cabernet sauvignon) je dugo bio najviše gajena sorta za crvena vina na svetu, ali ga je pred kraj XX veka pretekao Merlo. Vodi poreklo iz Francuske, iz oblasti Bordoa i nastao je ukrštanjem Kaberne frana i Sovinjona, što je i dokazano 1997. godine analizom DNK. Daje izuzetno cenjeno crno vino, za koje je jedan mudar čovek jednom rekao: „Kaberne sovinjon je kralj vina, ali su mu krunu iskovali roditelji – Kaberne fran mu je dao telo, a Sovinjon blan dušu“. Gaji se širom svih vinogradarskih reona na svetu. Najpoznatiji sinonimi su mu: Petit vidure, Petit cabernet. Kaberne sovinjon formira snažan čokot. Grozd je mali, težina mu je od 60 do 70 g, srednje je zbijen. Zrna su mala, okruglog oblika, tamno-plave boje sa obilnim pepeljkom. Grožđe ima karakterističan ukus, koji je sličan jednoj vrsti trave (Aristolochia clematitis). Kasno kreće sa vegetacijom, a sazreva krajem III epohe. Kaberne sovinjon pada u slabo-prinosne sorte. Retko kad je prinos po hektaru preko 8 tona. Što se tiče otpornosti na mraz, ona je kod ove sorte velika. Dobra mu je osobina da grožđe ne truli. Dobro nakuplja šećer u širi.
Syrah
Sira ili Širaz su dve najčešće transkripcije izvornog francuskog naziva sorte vinove loze Syrah. Dok se u Evropi, Južnoj Americi i Sjedinjenim meričkim Državama kaže Sira, u Australiji, Južnoj Africi i Kanadi preovladava izgovor Širaz. O poreklu ove sorte dugo se nije znalo šta je prava istina, pa je dugo kružila legenda da ova sorta vodi poreklo iz Persije, iz oblasti Širazi, po kojoj je navodno idobila ime. Prema drugoj legendi ovu sortu je u dolinu Rone, iz Sirakuze sa Sicilije doneo rimski car Probus. Međutim, ni za ovu priču nema potvrde. Da se radi o staroj sorti govori i podatak da je njeno prvo pisano pominjanje datirano u 1224. godinu. Enigmao o poreklu ove sorte je razrešene 1999. godine, kada je DNK analizom utvrđeno da je Sira potomak sorti Dureza i Mendeuse Blanche. Ovo su dve stare francuske sorte lokalnog značaja, koje nikada nisu imale slavu svog potomka. Sira ima srednje bujni čokot, a vrhovi lastara su uspravni. Grozd je srednje veličine, cilindričnog oblika, izdužen. Zrna su tamno-plave boje, okrugla, srednje veličine, sočna i slatka. Dobro i redovno rađa. Sazreva krajem II i početkom III epohe. Sira je sorta čija je osetljivost na biljne bolesti osrednja, a veoma visoka na grinje. Naročito je osetljiva na sušu i hlorozu. Za dobijanje dobrog kvaliteta zahteva kratku rezidbu. Grožđe nakupi od 18 do 25% šećera, sa ukupnim kiselinama od 6 do 8 grama po litru grožđanog soka.
Kaberne shardonay
Šardone je sorta vinove loze koja potiče iz svetski čuvenih vinogradarskih reona Burgundije i Šampanje u Francuskoj. Zajedno sa Burgundcem crnim (Pinot noir), Burgundcem belim (Pinot blanc), Burgundcem sivim (Pinot gris) spada u grupu sorti Pinoa (Pinot). U ovu grupu spadaju i još neke na ovim prostorima manje poznate sorte Pinot Meunier, Pinot Auxerrois, Pinot Teinturier i Pinot Gouges. Poznato je da postoji velika sličnost između Šardonea i Belog burgundca. Samo iskusni vinogradari mogu da razlikuju ove dve sorte po strukturi lista u toku vegetacije. Dugo se mislilo da su ove dve sorte samo sinonimi jedne iste sorte. Kasnije je vladalo mišljenje da je Šardone nastao mutocijom Belog burgundca, da bi najnovija ispitivanja DNK Šardonea pokazala da je on nastao hibridizacijom Belog burgundca i sorte Gouais blanc. Prirodno, Šardone se najviše gaji u svojoj postojbini, Francuskoj, ali takođe ne postoji značajniji vinogradarski reon na svetu u kome nije zasađena ova sorta, od Kalifornije, Čilea, Argentine, Južne Afrike, Australije, širom evropskih zemalja. Sinonimi koji ga prate su: Chardonnay blanc, Arboisier, Arnoison, Chablis, Pino Chardonnay, Pinot blanc Chardonnay.
Traminac crveni
Traminac, kao sorta, verovatno potiče sa prostora Austrije. Poššto se javlja u nekoliko oblika ima sledeće sinonime: Traminer roter ili Traminac crveni, Gewürtz Traminer ili Traminac mirisavi, ili Traminer rosso, Traminer aromatico, Traminer red, Traminer rouge, Traminer rozovy i dr. Traminac razvija srednje bujan čokot. Cvet mu je hermafroditan i ima dobri i redovnu oplodnju. Grozd mu je male mase od 50 do 70 grama, pa između ostalog i zbog toga spada u maloprinosne sorte grožđa. Grozd je kupastog oblika i najčešće zbijenih malih zrna, crvenkaste ili sive boje, debele pokožice i izraženim pepeljkom. Sok mu je osvežavajući, bezbojan i ima specifičan sortni miris. Vreme saazrevanja Traminca je u II epohi. Reže se mešovito na kratke kondite i duge lukove od 10 do 14 okaca. Najbolje rezultate daje na rastresitim i umereno plodnim zemljištima, i na parcelama sa južnim ekspozicijama. Spada u najotpornije sorte na niske temperature, a što se tiče značajnijih bolesti vinove loze, jedino može da bude problem botritis, kada su jeseni sa puno kiše. Traminac nakupi u punoj zrelosti do 26% šećera, sa ukupnim kiselinama od 6 do 7 grama po litru.
Sila
Sila spada u novostvorene domaće sorte nastale u Institutu u Sremskim Karlovcim. Priznata je za novu sortu 1988. godine. Nastala je ukrštanjem Kevidinke i Šardonea, a njeni autori su profesori Sima Lazić, Vladimir Kovaĉ i Petar Cindrić. Ime je dobila po inicijalima prvog autora dr Sime Lazića. Posle fruškogorskog vinogorja, zasadi sa ovom sortom počinju da se šire i u drugim vinogorjima Srbije (Vinogradi Stokić – Ram). Sila ima čokot srednje bujnosti, grozd je razgranat i rastresit, a prosečna masa mu je oko 200 grama. Bobice su sitne, okrugle, zelenkasto-bele, sa obilnim pepeljkom. Ova sorta sa vegetacijom kreće pozno. Sazreva početakom III epohe. Daje visoke prinose, jer joj je rodnost okaca i lastara velika. Rodna su joj i donja okca. Odlikuje se visokom otpornošću na sivu plesan grožđa. Nije naročito otporna na niske temperature. Pri izboru terena za sadnju vinograda, treba uzeti nabrojane sortne karakteristike. U odnosu na Italijanski rizling, Sila nakuplja nešto manje šećera i ima niže kiseline. Vino napravljeno od Sile je lako, harmoničnog ukusa, sa diskretnom, prijatnom aromom Šardonea. Ovo je vrlo perspektivne sorte, koje će tek dobijati na značaju
Velika Drenova zacetnik proizvodnje vocnih sadnica i loznih kalemova
Sela Selište, Milutovac i Velika Drenova - začetnici proizvodnje voćnih i loznih sadnica
Velika Drenova ( srpski : Велика Дренова )
je selo sa oko 5.000 stanovnika u opštini Trstenik , Rasinski okrug , Srbija . Nalazi se na reci Zapadna Morava u centralnom srpskom delu Šumadije . Velika Drenova je najveći proizvođač vinove loze u Srbiji i vinova loza je glavni izvoz. Velika Drenova je poznata i po svojim kalemarima o kojima se čuje širom sveta. Jedan od najvećih proizvođača vinove loze je First Grafters Cooperative 1903.
Jedno od prvih spominjanja Velike Drenove je iz četrnaestog veka, gde se kaže da je, knez Lazar Hrebeljanović , nekada svraćao i pio vodu sa Drenovih izvora. Drugi, mnogo stariji izvor, kaže da su stari Rimljani veličali grožđe i vino Velike Drenove .
Kalemljenje mnogi već svrstavaju u stare zanate, iz dva razloga. Prvi – zato što je kalemara iz godine u godinu sve manje, pogotovo onih dobrih. Drugi razlog je što se običaj mobe (da velika grupa zemljaka ide od kuće do kuće, u vreme kad je to potrebno, i pomaže domaćinu da obavi ovaj veliki posao) zadržao u zanemarljivo malom broju sela.
Atar sela Selišta
Selište, selo medju vodećim selima u opštini Trstenik u proizvodnji voćnih sadnica
Selište je selo u Srbiji u opštini Trstenik u Rasinskom okrugu . Nalazi se na levoj strani Zapadne Morave. Stanovništvo je uglavnom poljoprivredno, a primarna grana je proizvodnja vocnih sadnica kao i sadnica vinove loze, viinskih i stonih sorti grozdja, koja se u ovom selu pojavila početkom 20. vijeka. Prema popisu iz 2002. bilo je 928 stanovnika (prema popisu iz 1991. bilo je 1.056 stanovnika).
Čuveni u svetu po umeću i marljivosti su kalemari iz Selišta, Velike Drenove, Medveđe i Milutovca. Na veliku sreću, u tim selima postoje i kalemari koji se bave ovom veštinom još od pedesetih godina prošlog veka, kada su u školi dečaci učili veštinu kalemljenja. To je bio toliko važan deo života ljudi u ovom kraju da su, kad bi se rodilo muško dete, u ovim selima govorili „rodilo se nokče“, jer će to biti još jedan kalemar.
Karakteristika sela sa leve strane Zapadne Morave je više stotina godina bila kalemarstvo. Danas je jako mali broj domaćinstava kojima je ovo i dalje primarna delatnost.
Uobičajenim načinima razmnožavanja voća, vinove loze i ruža, generativnim ili vegetativnim razmnožavanjem, nije uvek moguće zadovoljiti praktične potrebe odgajivača i rasadničara. Zato se nametnula potreba kalemljenja, a onda je voćarsko-vinogradarska nauka utemeljila i razradila načine kojim se kalemljenje obavlja. Kalemljenjem je čak moguće kombinovati delove različitih vrsta biljaka. Možemo da kažemo da je kalemljenje vegetativno razmnožavanje, ali podloga za kalemljenje može da bude proizvedena i generativno, iz semena.
Da bi kalemljenje uspelo, potrebno je da između podloge i plemke postoji podudarnost, koja je negde česta, a negde nemoguća. Grančica za kalemljenje treba da je normalno razvijena, sazrela i da nema bolesti. Grančice starije od jedne godine ne treba uzimati za kalemljenje. Da bi kalemljenje bilo uspešno, neophodno je utvrditi pravo vreme kalemljenja i imati dobru tehniku izvođenja, da kalem grančica bude odličnog kvaliteta i da je podloga pogodna za kalemljenje. U literaturi je opisano preko 200 načina kalemljenja, ali samo nekoliko načina se koristi u praksi. Najčešći su: okuliranje, prosto spajanje, kalemljenje „engleskim“ spajanjem, spajanje sa strane, kalemljenje pod koru, kalemljenje na isečak, okuliranje na štit (dvogubo kalemljenje), kalemljenje na most, itd.
Vinova loza se kalemi krajem marta, i tako okalemljena se pakuje u stratifikale, najčešće u čuveni žuti pesak, koji zbog svojih karakteristika gotovo konzervira kalemove. Pored dobrog kalemara, neophodno je i da osobe koje pakuju kalemove imaju bogato iskustvo. U maju se kalemovi prebacuju u prporište, i tu je poslednjih godina najteže da se sačuvaju od izlivanja okolnih reka, potoka i pritoka.
Sa promenom klime menjala se i tehnologija proizvodnje kalemova. Kao najuspešniji period u kalemarskoj proizvodnji ovi proizvođači ističu 90-te godine 20. veka. Danas je preko 80% proizvodnje u prekomoravskim selima sertifikovano. Proizvede se oko 12 miliona sadnica i zajedno sa voćnim sadnicama, zapadnomoravski kalemari ostvaruju prihod od oko 20 miliona evra. Ako kalemari uspešno završe zahteve za subvencijama po ovom novom Pravilniku, objavljenom 16. juna tekuće godine, proizvođači na području opštine Trstenik treba da dobiju oko milion evra.
Velika Drenova se nalazi u dolini (Golijske Morave) Zapadne Morave, a ispod Belog brda i jedne kose, pola u ravni, a pola na jednoj visoravni. Kroz selo prolazi put Kruševac — Trstenik. Istočno protiče Riljačka reka, a zapadno Toponički potok.
Kalemljenje voćaka pominje se još u starim zapisima Rimljana i Grka, pa se može pretpostaviti da je njegova istorija toliko stara koliko je staro i voćarstvo. Verovatno da je prvo kalemljenje nastalo spontano u prirodi priljubljivanjem grana sa dva susedna stabla srodnih vrsta. Docnije je tu „veštinu“ naučio i čovek i pretvorio je u jedan od glavnih načina razmnožavanja voćaka. Kalemljenje je i u našoj zemlji bilo poznato od davnina. Klement je još krajem 9. veka učio makedonske Slovene kalemljenju voćaka. Pored povoljnih prirodnih uslova to je veoma uticalo da nam danas voćarstvo bude na nivou poznatih voćarskih zemalja u svetu. U našoj zemlji voćarstvo se razvijalo na malim površinama individualnih gazdinstava i u voćnim rasadnicima koji su bili raspoređeni po srezovima i voćarskim rejonima. Kroz poljoprivredne škole, kurseve i stručnu literaturu stvarao se i voćarski kadar, voćari-kalemari, koji su kroz teoriju i praksu sticali znanja i učili kalemarski zanat. Posle drugog svetskog rata voćarstvo je u nas dobilo još veći zamah: podignute su velike plantaže na društvenom sektoru, a individualni proizvođači pristupili su podizanju intenzivnih voćnih zasada. Paralelno s tim razvijalo se i amatersko voćarstvo u vrtovima i na okućnicama. Danas se u rasadnicima proizvode na industrijski način velike količine voćnih sadnica. Za takvu proizvodnju osnovna pretpostavka je poznavanje raznih načina kalemljenja i njihovog uticaja na kalem, a kasnije i na voćku i njen rodni potencijal. Za ovu proizvodnju veoma je značajno poznavanje raznih vrsta podloga i sorta i njihovog međusobnog ponašanja posle kalemljenja. Pored rasadnika kalemljenje vrše i amateri u svojim voćnjacima i okućnicama, iako je njihovo znanje iz ove oblasti dosta oskudno. S razvojem voćarstva razvijala se i kalemarska tehnika: usavršavane su metode rada i načini kalemljenja, a time usavršavao se i kalemarski zanat u Velikoj Drenovi i okolnim selima na levoj obali Zapadne Morave.
Društvena zajednica već nekoliko godina ulaže velika sredstva u cilju bržeg razvijanja naše poljoprivrede, a takođe i našeg vinogradarstva kao vrlo važne grane poljoprivrede. Ulaganja u poljoprivredu, a i u vinogradarstvo biće iz godine u godinu sve veća, a time i njihov napredak sve brži. Naše vinogradarstvo dostiglo je već sada takav stepen, da se nameće potreba osposobljavanja velikog broja visokokvalifikovanih stručnjaka koji će rukovoditi daljim njegovim razvojem i omogućiti da se i u našem vinogradarstvu primene tekovine savremene nauke i tehnike. Ta primena omogućiće postizanje visokih prinosa uz istovremeno postizanje visokog kvaliteta vinogradarskih proizvoda, kao i podizanje produktivnosti rada i sve veći rentabilitet vinogradarske proizvodnje.
Privredna važnost vinogradarstva
Da su za podizanje, održavanje i obradu vinograda, za preradu grožđa, držanje i negu šire i vina, potrebna znatna materijalna sredstva i srazmerno mnogo radne snage, a osim toga i solidno stručno znanje, poznate su činjenice. Pogotovo je podizanje novih vinograda zamašna radnja, kako s obzirom na materijalnu, tako i s obzirom, na stručno-tehničku stranu. Izreka „da onaj ko obnavlja vinograd iz osnove mora da ima dve berbe u džepu“ umesna je prema tome. Činioci o kojima je reč, daju ovoj privrednoj grani obeležje jedne specijalne, na uticaje spolja, osetljive privredne grane. Međutim, u izvesnim od činilaca o kojima je reč, treba tražiti i razloge, što se ova privredna grana održava i pored toga što je vinova loza kao takva najnežnija od sviju kulturnih biljaka kod nas poznatih. Kultura vinove loze održava se i pored toga što je njen opstanak bio srazmerno često ugrožen od opasnih bolesti i štetočina, pa i od klimatskih i drugih činilaca.
Botanika loze
Loza je višegodišnja biljka, a spada u vrstu biljaka sa latinskim nazivom vitis, odnosno u podvrstu iz te vrste nazvane latinski euvites. U tu podvrstu spada kako domaća (evropska) loza (vitis vinifera), tako i najvažnije američke podloge. Svi delovi čokota, drveni, poludrveni i zeleni, građeni su od sićušnih ćelija raznih oblika, koje su vidljive samo pod mikroskopom. Pojedine ćelije sastoje se iz opne, tečnosti nazvane protoplazma, ćelijinog soka i jezgre. Ćelije sačinjavaju raznovrsna tkiva, a ona pojedine delove (organe) čokota. Najvažniji sastojak ćelija, odnosno ćelijinog soka, jesu hlorofilna zrnca (biljno zelenilo), u kojima se odigravaju važni procesi ishrane svake biljke, pa i čokota loze. Hlorofil sadrže izvesna tkiva sviju zelenih delova čokota.
Delovi čokota loze
Čokot loze, kakav se u Vojvodini gaji, sastoji se od nadzemnog i podzemnog stabla. Nadzemno stablo drži se pomoću orezivanja nisko pri zemlji, a sastavni su mu delovi: višegodišnje drvo nazvano glava, gidža ili krnja, dvogodišnje drvo i jednogodišnje loze ili rozgve sa pupoljcima. Na podzemnom stablu nalaze se žile i to: donje pobočne i gornje. Pod izvesnim uslovima izbijaju žile i iz nadzemnog stabla. Narod takve žile naziva brandusi. Višegodišnji osnovni delovi čokota pokriveni su manje više debelom korom, koja se obično ljušti. Kod čardaklija i špalirskog gajenja imaju osnovni delovi čokota oblik stabla i krakova. Dvogodišnji deo čokota (deo prošlogodišnje loze) je važan zbog toga, što jednogodišnja zrela loza (rozgva), orezana da rodi, daje samo u onom slučaju sigurne rodne lastare, ako stoji na tom dvogodišnjem delu čokota. Jednogodišnje zrele loze (rozgve), orezane na kraće ili na duže, daju rodne lastare. Da bi mogle da ispune taj važan zadatak, treba da su dobro razvijene i uzrele. One izdrže temperaturu od —20°C, ali kod poledice i golomrazice osetljive su i na niže temperature i mogu u prvom redu pupoljci da se smrznu. Kod američkih podloga takođe je važno da je jednogodišnja loza u dovoljnoj meri uzrela i zdrvenjena. Loza sa debelom srži i slabije razvijenim drvenim delom obično nije ni dobro zrela. Jednogodišnja loza, kako evropske, tako i američke loze pušta žile čim dođe u dodir sa zemljom i vlagom. Ova važna osobina loze iskorišćuje se uspešno u svrhe razmnožavanja. Koren čokota građen je anatomski slično kao nadzemni drveni delovi. Kraj svake žilice završava sa kapicom, koja omogućava da korenje prodire u zemlju, a iza nje nalazi se deo korenja manjih finih dlačica, ko je uzimaju hranu iz zemlje (slika 4). Pupoljci, okca, dele se kod loze u dve grune i to na redovne pupoljke koji se u toku leta razviju na takozvanom kolencetu u pazuhu lista i skrivene (latentne) i prigodne (adventivne) pupoljke, koji se pojavljuju na višegodišnjim (osnovnim) delovima čokota. Jedni su pupoljci drvni, a drugi mešoviti. Drvni pupovi daju lastar čiji su sastavni delovi: stabljika, lišće, vitice ili brkovi i novi pupoljci. Mešoviti pupoljci daju lastar sa grozdovima (jedan do tri). Pupoljak se razvija na kolencetu sa mostićem (dijafragmom), koji na ovome mestu prekida srž. Pupoljak je složen i sastoji se od: glavnog i sporednog okca, koja su zaštićena vunom i ljuskama. List je kod loze obično krupan, manje-više maljav, višedelan, ivica lista zubčasta a drška dugačka. Lisni nervi jasno su vidljivi. List igra veoma važnu ulogu u ishrani čokota i u stvaranju šećera, najvažnijeg sastojka grožđa. Vrhovi lastara važni su zbog toga, što služe za raspoznavanje pojedinih sorata grožđa. Zaperci se pojavljuju u pazuhu lista i izbijaju do okaca. Oni su građeni slično kao ostali lastari i nose ponekad i grožđe (jagurida, greš). Vitice ili brkovi služe lozi kao organi za penjanje i pričvršćivanje za razne predmete. Stoje sa suprotne strane lista, a svako treće meto (skolence) je bez vitice. Izuzetak čine izvesne američke loze, kod kojih svako kolence ima viticu. Cvet loze je kod najviše sorata grožđa dvopolni. On se sastoji od tučka, prašnjaka, nektarija, i cvetne čašice koja opada poput kapice, kada se cvet otvara (procveta). Ima i sorata grožđa samo sa muškim cvetom i samo sa ženskim cvetom. Kod prvih su razvijeni samo prašnjaci, a kod drugih samo tučak. Oplodnja cveta vrši se na taj način da zrnce cvetnog praška (polen) padne na tučak, prodre do zametka semena i oplodi ga. Postoje sorte grožđa Kojf se ne mogu same oploditi, a i takve koje se teško oplođavaju na hladnom i kišovitom vremenu. Oplođeni tučak razvije se u zrno (bobicu),, čiji su najvažniji delovi: pokožica, semenke i mesnato sočni deo bobice. Najvažniji sastojci pokožice su boja i tanin; semenke tanin i ulje, a mesnato-sočnog dela šećer, kiselina i drugi sastojci. Postoje sorte crnog grožđa, koje ne sadrže crvenu boju (oenin, oenosianin) samo u pokožici, nego i u samom soku. Zrele bobice imaju žućkastu, zelenkastu, crvenkastu ili manje više tamno plavu boju. Oblika su obično manje više okruglog do duguljastog. Bobice sadrže obično 2—3 semenke, a retko više. Semenke se sastoje iz opne, klice (embrio) i brašnavog dela (endosperm).
